Република Српска

Република Српска

Wednesday, July 5, 2017

Америчке санкције Русији и покушај преузимања гасног тржишта ЕУ

2017/07/02 Н. БАБИЋ
Актуелни покушаји да се Русију истисне са европског тржишта гаса су се могли очекивати већ 2012. године, када су америчке компаније преусмериле своју логистичку инфраструктуру за увоз гаса на извоз.



Сви каснији догађаји, а кључни су криза у Украјини, рат санкцијама против Русије, сукоб око Сирије, претње због нових гасовода из Русије према Европи, само су део ширег плана. Сада постаје јасно да Америка има планове за преузимање европског тржишта гаса, а све је почело када су односи са Русијом још били нормални. ---

Недавно је амерички Сенат усвојио нови пакет антируских санкција, од којих су неке отворено повезане с пројектом гасовода "Северни ток 2", који протеклих недеља добија зелено светло чак и од Европске комисије, а САД га покушавају блокирати и изгурати Русију из европског тржишта гаса. ---

 Према предложеном нацрту, председник има право наметнути санкције свим компанијама које улажу више од милион долара у изградњу извозних гасовода и пружају опреме, технологије и услуге у њиховој изградњу. У тексту закона постоји посебан одељак посвећен "Северном току 2", који у преводу значи да ће САД и даље ометати спровођење овог пројекта. --- 

Пре неколико дана су Доналд Трумп и његова администрација отворено рекли да Сједињене Државе планирају ући на глобално тржиште течног природног гаса (ЛНГ), те да ће до 2020. постати "главни извозник". --- 

Стога актуалну ситуацију у Катару треба гледати и са овог становишта, односно, да САД стоје иза притиска на емират, који је велики конкурент америчкој ЛНГ индустрији и потенцијалном будућем извозу. ---

 Говорећи о узроцима овог "бриљантног" америчког закона и не мање отвореним накнадним изјавама, руски стручњаци у подручју енергетике су дошли до закључка да САД покушавају истерати Русију са европског тржишта гаса, а русофобије западне елите служи само како би се политизирали искључиво трговинска питања. ---

 Поред тога, треба још споменути и чињеницу да су данашњи америчко-руски односи постали талац унутрашње америчке политике и борби против новоизабраног председника Доналда Трампа. --- 

Западни штампу такође промовише теорију о потреби за новим америчким санкцијама, како би се Русија казнила због њене "деструктивне политике" у Сирији и Украјини. Међутим, све то су само изговори. --- 

У ствари, чини се да је кључно питање у свему "Северни ток 2", пре свега по питању руско-украјинских и руско-европских гасних односа. У последњих неколико година су трговински односи жртвовани због политике, иако би политика требала бити инструмент за решавање пословних проблема. "Северни ток 2" је послужио као одличан изговор да се изврши притисак на Русију у оквиру сукоба са западом због украјинског и сиријског питања. Украјински и сиријски сукоб су хладнокрвним и циничним америчким законодавцима постали инструмент принуде у промовисању њихових трговинских интереса. ---

 Наравно, украјински криза и рат у Сирији, потом хистерија око наводног руског уплитања у америчке изборе, за САД и "савезнике", боље речено вазале, уопште нису прави разлози за трговински рат против Русије. Осим тога, сетите се да многи као кључни разлог за рат у Сирији виде намеру Катара да преко Саудијске Арабије, Сирије и Турске испоручује свој гас у Европску унију. --- 

Наравно, овде имамо америчку намеру, која се могла препознати још 2012. године, а бројни догађаји су уследили више или мање спонтано и били ненамерна последица низа неспретних потеза одређених снага у Вашингтону. --- 

Но, овде је кључно нагласити како, осим трговинске користи, Вашингтон нема никаквих других намера и уопште га не занима да се реше у Украјини и Сирији, а све чак и нема директне везе са Доналдом Трумпом. --- 

Говорећи о европском тржишту гаса, на којем је Русија присутна деценијама, одлучено је да је боље кренути у сарадњу са неким другим. У Северној Америци су се у последњих десетак година догодиле тектонске промене, које иду далеко даље од злогласне револуције гаса из шкриљаца у Сједињеним Државама. ---

 Но, свеједно је ово детаљ којег се не може заобићи. Најважнија последица револуције шкриљца је била оштар пораст производње америчког гаса. У првој половини 2000-их се она кретала око 540 милијарди кубних метара, одмах на другом месту, иза Русије. Но, од 2008. године производња почиње да расте и достиже 766 милијарди кубних метара у 2015. Премда је у прошлој години америчка производња пала на готово 750 милијарди кубних метара, последњих десет година је годишња производња гаса у Сједињеним Државама порасла за око 40%. Северноамерички сектор природног гаса је буквално експлодирао. ---

 Међутим, данас у смислу међународне трговине, постоје три основна и мало повезани једни с другима географска тржишта природног гаса. Једно је европско, друго је азијско и треће оно у Северној Америци. У сваком од та три тржишта потрошња гас --- 

На другој страни, азијско тржиште је купило нешто мање од 66 милијарди кубних метара гасоводима и готово 242 милијарде кубних метара ЛНГ-а. Но, европско тржиште се базира на гасоводима, кроз које је примило готово 416 милијарди кубних метара гаса и нешто више од 56 милијарди кубних метара ЛНГ-а. Другим речима, количина међународне трговине природним гасом у Северној Америци је око пола волумена у Азији и око трећине запремине који се прода Европи. Остале регије нису од посебног интереса у смислу међународне трговине природним гасом. Јужна Америка укупно увози нешто више од 32 милијарди кубних метара, а Африка око 19 милијарди кубних метара. ---

 Што се тиче географије испорука, САД годишње увозе око 80 до 85 милијарди кубних метара гаса гасоводима из Канаде, док преко других линија назад у Канаду извози 22 до 25 милијарди кубних метара, а 35 до 40 милијарди кубних метара извози у Мексико. --- 

Пораст извоза гаса из САД је последица такозване револуције шкриљца. Пре десет година је разлика између производње и потрошње природног гаса у САД-у била је 100 до 110 милијарди кубних метара и покривана је увозом кроз гасоводе из Канаде и ЛНГ којег је Америци испоручивао Катар. --- 

Данас су САД и даље увозник природног гаса. Међутим, упркос знатном повећању потрошње у последњих десет година, од око 27%, разлика између потрошње и производње у 2016. Није прешла 30 милијарди кубних метара, што је знатно мање од увоза из Канаде, где је, успут речено, производња пала са 172 милијарде кубних метара у 2006. на 140 до 150 милијарди кубних метара периоду од 2012. до 2016. --- 

У Мексику је дошло до промене, али на други начин. Производња гаса је више или мање остала стабилна, на 54 до 58 милијарди кубних метара у последњих десет година, а само је 2016. почела да пада, када је произведено око 47 милијарди м3. Међутим, потрошња гаса у Мексику је значајно повећана. С мање од 67 милијарди кубних метара у 2006. Се попела на скоро 90 милијарди кубних метара у 2016. Наравно, главни извор раста потрошње гаса у Мексику су америчке испоруке које су потребне за стабилност производње у америчким компанијама. --- 

Због обиља природног гаса на северноамеричком тржишту је његова цена након почетка револуције шкриљца у просеку стално падала, те је у једном тренутку достигла цене неколико пута мање од цена на европским и азијским тржиштима гаса. ---

 Како би појаснили, морамо упоредити цене на различитим географским тржиштима, али и узети у обзир цену нафте, јер се овде израчунавање цене гаса не ради у доларима по хиљаду кубних метара, него према еквиваленту цене барела нафте. Дакле да не би било забуне, не говоримо о ценама за 1000 кубних метара природног гаса, као што је уобичајено, него еквиваленту у односу на барел нафте. --- 

Дакле, 2012. године, на врхунцу револуције шкриљца, гас је у Сједињеним Државама, рачунајући цену барела нафте, коштао око 16 долара, док је у Канади стајао тек нешто више од 13 долара. За поређење, тада је у Јапану стопа цене била око 97 долара, за Немачку око 63 долара, а нафта високог квалитета је онда коштала око 109 долара по барелу. ---

 Пад цена енергената у другој половини 2014. године је довео до промена у цени, али су цене у Северној Америци још увек неколико пута нижа од цена на другим тржиштима. 2016. године је цена гаса у Јапану, према еквиваленту барела нафте, износила је нешто више од 40 долара, за Немачку је цена била 29 долара, док је у Америци коштао 14 долара, а Канади 9 долара, уз просечну цену нафте од око 41 долар за барел. ---

 У међувремену, пре него што је гас из шкриљаца довео до промена у ценама, на северноамеричком тржишту то нико није приметио, иако су САД биле међу водећим у производњи гаса. 2006. године, када је просечна цена нафте била 62 долара, сличне цене је достигао и гас у противвредности за барел. Иако не баш 62 долара, гас је у противвредности за барел у Јапану коштао више од 41 долара, Немачкој готово 46 долара, Америци 39 долара и Канади 34 долара. --- 

Директна последица револуције шкриљца на међународну трговину је била да су САД у потпуности одустале од ЛНГ-а из Катара, који га је био присиљен да преусмери, делом у Европу, а делом у Азију, што је успео, јер је Дохи погодовао брзи раст потрошње енергије у Кини и Индији, чак и током глобалне финансијске кризе 2008. године. Осим тога, Катар се окренуо и Јапану, који је нафту и нуклеарне електране заменио гасом. ---

 Друго, промена трендова у производњи и потрошњи у Сједињеним Државама, Канади и Мексику је довела до засићења гаса на том тржишту. Чинило се да САД не би требале бринути о проблему у гасној индустрији у Канади и Мексику, као ни за транзитну инфраструктуру гаса, али су у овај сектор велики новац уложиле америчке енергетске компаније, а њих статус куо не може не забрињавати. ---

 Треће, цена гаса на северноамеричком тржишту је након револуције шкриљца постала неколико пута мања од цена горива и енергетских ресурса у другим регионима света. --- Логично је решење било повећати извоз гаса из Сједињених Држава, али данас у свету, осим северноамеричког, као што смео рекли, још увек постоје два главна тржишта природног гаса, европско и азијско-пацифичко. --- 

Стратешки избор Сједињених Држава је, на првом месту, био одредити главни правац ширења. --- Дакле, ако се хипотетички ставимо у позицију произвођача америчког гаса који жели изаћи на инострано тржиште, где би повећао извоз? Према Европи или према Азији? --- 

Више од 80% увоза гаса у земљама Азије и Пацифика 2016. одлази за четири земље: Индију, Кину, Јапан и Јужну Кореју. Главни добављачи гаса на тржишту у азијско-пацифичком региону, где доминира ЛНГ, су Аустралија, Катар, Малезија и Индонезија. На испоруке из Аустралије и Катара, као и трговина гасом између азијских земаља Индијског океана и западног дела Пацифика, чине више од 80% ЛНГ тржишта. Ова трговина је допуњена одређеном количином испорука гасоводима, првенствено из централне Азије у Кину. --- 

Претпоставимо да Сједињене Државе разматрају могућност уласка на ово тржиште? Јасно је да би главни конкуренти за САД у овој ситуацији били ЛНГ добављачи. Постоје и гасоводи који из централне Азије иду до Кине, као и мања количина регионалне трговине плиноводима из Аустралије или врло кратки гасоводи из Индонезије у Сингапур. Дакле, мало је вероватно да би ово тржиште могао да узурпира америчкој гас. Дакле, ЛНГ волумен од 242 милијарде кубних метара годишње за азијско тржиште обезбеђују главни играчи, а то су Катар, Аустралија, Малезија и Индонезија. --- 

Осим тога, растојање од главних земаља потрошача гаса азијско-пацифичке регије до Америке отприлике одговара удаљености истих потрошача до Катара. Јапан и Јужна Кореја су ближе америчкој пацифичкој обали, а Индија је ближе Катару. --- 

Европа је највеће тржиште у међународној трговини природним гасом, а на њему је данас много играча. --- Поред Русије, која извоз сопствени гас, али и препродаје гас из Казахстана и Узбекистана, неке европске земље имају своју производњу, пре свега Норвешка, Холандија и Велика Британија. Европа добавља гас из Алжира, Нигерије, Катара, Азербејџана, а европско тржиште се отвара и Ирану, који има огромне доказане резерве природног гаса. --- 

Претпоставимо да САД разматрају могућност уласка на ово тржиште. Што се тиче ЛНГ-а, растојање од атлантске обале САД-а до северних европских лука отприлике одговара удаљености од северне Европе до истог Катара. У том случају, трошкови превоза ЛНГ-а из САД-а су пуно већи него оног који стиже гасоводима из Русије, а посебно из Норвешке. --- Дакле, хипотетички амерички извоз такође треба ЛНГ инфраструктуру, како би се лакше такмичио са снабдевањем ЛНГ-а из других регија, јер је плиноводима немогуће конкурисати. --- 

За снабдевање гасом Европе из САД-а на први поглед не можете пронаћи много економских разлога. С тачке гледишта логистике, растојање од атлантске обале САД-а до северне Европе је опет врло близу удаљености од Катара до северне Европе, а ако у обзир узмемо испоруке средоземним лукама, Америка је још удаљенија. ---

 Међутим, морамо узети у обзир још један фактор. За ЛНГ транзит нису потребни само гасни прекооцеански танкери, него и ЛНГ међудоставни терминали у тим истим танкерима. Овде хипотетички амерички извозник гаса има аргумент корист коришћења терминала за пријем катарског ЛНГ-а, као и сву потребну инфраструктуру на територији САД-а, јер су у Америци од 2010. до 2012. увозне претворили у извозне терминале за амерички ЛНГ. --- 

У овом случају је растојање азијско-пацифичке тржишта сасвим другачија. Ако од пацифичке обале Калифорније до Кине има око 10 000 км, онда пут до Кине кроз воде Кариба и Панамски канал износи око 18 500 километара, што је готово двоструко више од пута у Кину из Катара, да не помињемо друге земље које извозе ЛНГ. --- 

Осим тога, са својим капацитетима Панамски канал је на самој граници проласка значајних додатних количина гаса, што значи да би га требало додатно проширити или изградити најављени нови канал кроз Никарагву. --- 

Зато се велико проширење америчких гасних компанија очекује на европском тржишту. У време када су Сједињене Америчке Државе донеле стратешку одлуку за примену увозних гасних терминала на Атлантику у извозне, европско тржиште је претворено у једини хипотетички смер снабдевања. ---

 Но, ЛНГ чини само 12% европског увоза гаса, а са готово 92% укупног волумена га допремају четири земље - Катар, Алжир, Нигерија и Норвешка. С тачке гледишта транспорта, САД се може упоређивати са Катаром који га продаје нордијским земљама, али то је само 2,6% европског увоза или 2,4% европске потрошње. Сви остали ЛНГ путеви до Европе су пуно краћи. ---

 Наравно, у апсолутним бројевима, тих 2,6% европског увоза гаса и даље представљају значајну вредност од 12,3 милијарди кубних метара годишње, око половине годишњег извоза из САД-а у Канаду и око једну трећину из САД-а у Мексико. Но, с друге стране, то је само 1,6% количине гаса произведеног у Америци. --- 

Увозници гасоводима у Европу имају још веће предности у односу на САД, а најважније је да су оне економске природе. 42% увоза гаса који се може приписати гасоводима на европско тржиште долази и других европских земаља, Велике Британије, Холандије и Норвешка, а 35% увоза гаса долази плиноводима из Русије, укључујући и од стране Руса купљени природни гас из Казахстана и Узбекистана. Све ове количине имају предности у односу на хипотетску снабдевање из Сједињених Држава. У смислу трошкова производње и транзита. --- 

Наиме, гас из шкриљаца је овде још увек скупљи од традиционалних извора, упркос неким од америчких успеха у смањењу трошкова производње, што су постигли у последњих неколико година. --- 

Затим, стручна заједница не може ни теоретски наћи методе које би довеле до америчке доминације на европском тржишту. Дакле, ако разлози за енергетску сарадњу САД-ЕУ на великој нивоу не могу бити економске природе, онда морају бити неке друге, а она је геополитичка. --- 

Имајући то у виду, подсјетимо на неке од догађаја из последњих неколико година. 2011. је завршена изградња немачког гасовода "Опал", који је заправо копнени наставак "Северног тока". "Опал" је одмах био предмет преиспитивања "Трећег енергетског пакета" Европске комисије, који прописује да 50% капацитета гасовода треба бити резервисано за неке митске "алтернативне даваоце", које је немогуће наћи, с обзиром да Русија има ексклузивни приступ "Северном току" . --- 

Да се ​​ради о двоструким стандардима, види се по сличној ситуацији с Азербејџаном, за којега ова ограничења не вреде. Европска комисија се брине и да сачува транзит преко Украјине, којем су "Северни ток" и "Опал" директни конкуренти и желе да се до краја иде са прогоном Русије из европског гасног тржишта, што је већ знак урођене русофобије у западне елите. ---

 У ствари, ограничење немачког гасовода "Опал", без обзира под којим изговором, заправо је ограничавање снабдевања Европе руским гасом, што с економске тачке гледишта има смисла једино ако негде постоји још један добављач. Међутим, њега у овом тренутку не постоји. ---

 У овом тренутку притисак на немачки гасовод "Опал" произлази из примене одредби "Трећег енергетског пакета" ЕУ. ---

 2014. је био почетак "догађаја" у Украјини, када је "свргнут корумпирани режим" Виктора Јануковича. Након неуставног државног удара се одржава референдума о независности Крима и постаје јасно да прича Украјине као главне транзитне земље за руски гас завршава. --- 

Но, то је био само врх леденог брега, јер су Русија и Украјина од распада Совјетског Савеза нагомилали богата искуства из гасних сукоба. Украјина Русији, иако то не признаје, дугује 5 милијарди долара за испоручени гас. Ако ћемо веровати гласним изјавама новог украјинског водства, Украјина не само да неће платити овај дуг, него касније није намеравала да плати уговорену цену. Због тога је у јуну 2014. директна испорука руског гаса Украјини престала, а остала је само количина намењена Европи. Но, Украјина помоћу снабдевања почиње куповати руски гас, који је сада постао "европски". ---

 Касније су испоруке Украјини обновљене, а онда су опет прекинуте. То је у међувремену престало, тако да ће судски поступци између Украјине и Русије одлучити о томе ко коме дугује новац за гас и колико, јер је у верзији Украјине цена гаса је прецењена, па Русија дугује Украјини, а не Украјина Русији. Управо ових дана је Арбитражни суд у Стокхолму пресудио у корист Русије, али ће се Газпром жалити, јер одштета није износ према потписаним уговорима. ---

 Паралелно са свим овим догађајима је трајао процес изградње "Јужног тока", од којег је Русија одустала због услова и противљења Бугарске и не намерава му се више вратити. Премијер Бугарске је у јуну 2014. најавио обуставу рада "како би се уклониле неправилности из одредби ЕУ", иако је он ту изјаву дао одмах након састанка с америчким конгресменима. --- Након неког времена Бугарска даје пристанак за градњу, али је у августу 2014. поново суспендује радове, упркос чињеници да су учесници у пројекту и Аустрија, Мађарска, Италија, Македонија, Србија, па чак и Француска са председником Оландом, који је тада рекао да треба настави градити. --- 

Због тих проблема Русија са Турском најављује покретање пројекта "Турски ток", који је сличан "Јужном току", осим, ​​што гасовод у Европу треба ићи преко Турске, а не кроз Бугарску. ---

 Неколико месеци касније турски авион обара руски бомбардер Су-24 у Сирији, а тиме се прекида рад на "Турском току". Тренутно су два пилота, који су управљали турским Ф-16, ухапшени од стране Турске на основу оптужби за умешаност у покушај државног удара у јулу 2016. године, којег Анкара повезује с клерика и вођом покрета Хизмет, Фетхуллаха Гулен, те проамеричким групама у војсци . ---

 Након неуспелог пуча и накнадне исприке турског председника Реџепа Тајипа Ердогана Русији се најављује наставак изградње "Турског тока". --- 

Но, паралелно се најављује и ширење "Северног тока", односно пројекат "Северни ток 2", који је одмах стекао бројне противнике. Занимљиво је да се листа противника пројекта подудара са пописом транзитних земаља кроз које руски гас преко постојећих гасовода иде у Европу, као и неформалних група америчких клијентелистичких држава у ЕУ. Према њиховој верзији, овај пројекат је инструмент руских енергетских притисака на Европу, а недавно су противници "Северног тока 2" и званично Вашингтону уручили списак својих жеља и захтева у новом нацрту закона о антируски санкцијама, укључујући и оне повезане за изградњу тог гасовода. --

- Дакле, што имамо? Паралелно с реториком америчких политичара се вуку потези као што је обарање путничког авиона над Украјином, обарање руског војног авиона у Сирији, утиче се на постојеће и будуће транзитне правце за испоруку руског гаса Европи, а све то није случајно. --- 

Наравно, САД нису саме иза свих ових догађаја. Међутим, чињеница да иза толико њих стоје Американци, значи да су их покушавали и још увек покушавају искористити и за утицај на гасни сектор, што је више него очигледно, посебно данас у време сукоба са Катаром. ---

 На пример, украјинска криза 2014. године, упркос помоћи Стате Департмента, једва да би настала да није требала да послужи и као алат за промовисање америчких актера на европском тржишту гаса. Улога сина тадашњег потпредседника Џозефа Бајдена у Украјини је у овом послу више него очита. ---

 Доказ су и активности бројних америчких конгресмена да преко водства Бугарске блокирају "Јужни ток", а све је учињено у време када бројне европске земље овај пројекат нису хтеле везати за кризу у Украјини. --- 

Ко има користи од овог зла? --- 
Међутим, сумња је сумња и погледајмо чињенице. Прва чињеница је да Сједињене Државе оштро повећавају производњу гаса, а домаће цене на тржишту Северне Америке су већ сада неколико пута мање од европских цена. --- 

Даље, САД су већ уложиле велики новац у терминале на обали Атлантика, који се мора вратити. Но, Сједињене Државе једноставно не могу извозити ЛНГ и њиме се не могу користити за будуће ширење и остаје им само тржиште Европе. --- 

С обзиром на горе наведено, то значи да САД не могу учинити ништа друго него да се користи нетржишним инструментима. --- 

То се јасно види у примени тих инструмената да се ограничи довод гаса на европско тржиште из Русије, али како истиснути са европског тржишта, норвешки, холандски и британски гас? Но, Европа може добити за сада довољне количине и без нових гасовода, али би радо повећала залихе. Другим речима, након што се хипотетички ограничио афрички и блискоисточни увоз гаса, сада је потребно ограничити снабдевање руским гасом, било да говоримо о Украјини или другим правцима. ---

 Најзанимљивије у свему је да у Вашингтону ирационалну русофобију уједно прати изузетно рационална калкулација у којој су за успехе на тржишту вековима развијале нетржишне методе за уништење конкуренције. ---

 Истовремено, Европа је дугорочно осуђена на увоз енергената, јер нема резерве нафте и гаса, а тренутно доступне залихе немачког и пољског угља очито нису у стању да покрије све потребе Европе за енергијом. ---

 Дакле, бесмислено је жалити се на урођену русофобију западних елита, иако она јест својствена Џону Мекејну, Викторији Нуланд, Хиллари Цлинтон и њима сличнима. --- 

Чињеница је да САД сада једноставно не могу ни покушати са ширењем ЛНГ на европско тржиште или рачунати на руски удео на том тржишту. Јасно је да САД желе профитирати од инвестирања у атлантске терминале у САД-у, али је упитно хоће ли у томе успети. --

- Могуће је да због пријатељства с Вашингтоном Европска комисија пристане на давање гасног удела америчком компанијама и избацивање осталих актера, али је то мало вероватно, јер Европљани не би ћутке пристали да плате толику цену. ---

 Истина је да Обама, али сада и Трумп покушавају руске компаније истјерати из европског тржишта свим расположивим средствима, укључујући и методе које нису ни близу злогласног конкуренције. САД данас чини преко 21% светске производње природног гаса, који се затим присилно продаје на домаћем тржишту или извози у Канаду по ценама два до три пута мањима него у Европи. Наравно, сваки гасни магнат, уз одређену стопу поврата улагања, биће спреман на све.

 Стога очекујмо нове преокрете у глобалној гасној утакмици, од којих ће се неки приказати да су се догодили из посве других разлога, али на крају увек и иза свега стоји профит.

Logicno.com

No comments:

Post a Comment